IZLOŽBA  „JAGODE I PEPEO“ TRAGOVIMA SJEĆANJA

Petak, 27. 01.2023. godine u 18:30 časova, JU BKC Kantona Sarajevo. 

Međunarodni dan sjećanja na žrtve Holokausta

Producent: Amira Kudumović, UG „Scena“.

PDF KATALOG IZLOŽBE:

https://bkc.ba/wp-content/uploads/PDF-KATALOG-IZLOZBE-„JAGODE-I-PEPEO-TRAGOVIMA-SJECANJA.pdf

RIJEČ AUTORA

„Na tlu Balkana više nema nijednog živog člana porodice Zunana pod tim prezimenom, porodice moje babe Radmile Nikolić, rođene kao Rifka Zunana 1909. godine. Njen zapis bio je da preživi smrt svoje sestre i mlađeg brata, potom svog oca – mog pradede Gabriela, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu. U još jednom svetskom ratu, oktobra 1942. godine, izgubila je majku, i još pedeset članova uže i šire porodice. Stradali su u Dušegupki, vozilu koje je, od logora Judenlager Semlin na Starom sajmištu, kružilo Beogradom do masovnih grobnica u Jajincima. Behu to porodice Beraha, Baruh, Karijo, Pardo, Pinkas i Zunana. Nacisti  im ni tamo nisu dali pravo na večni  mir, već  su njihove kosti  pred kraj rata iskopane i  spaljene, a pepeo istovaren u reku Savu da ga voda zauvek odnese.

O gubitku i žalovanju u našoj porodici se nije govorilo. Dugu tišinu prekinuo je pronalazak kutije sa fotografijama, više od pet decenija skrivene u zidu našeg porodičnog stana. Na pitanje mog oca da li da fotografije odnese svojoj majci u Toronto, njen odgovor je bio: “Sine, ja sam ih sakrila da ih više ne vidim, jer jedino tako sam mogla da nastavim da živim za svog muža i vas, moju  decu.”

Od tog trenutka,  počinje moja opsesija ljudima sa fotografija, fascinacija njihovim kratkim životima i nasilnom smrću.

Bol je pojam i osećaj koji ignorišemo po svaku cenu, klonimo se njegove težine I, ne tako retko, obmanjujemo sebe i druge, te na pitanje – kako si, najčešće bez razmišljanja odgovaramo – dobro sam. A nisam.

I tako je babina neodbolovana patnja preskočila jednu generaciju i pronašla mene da se o njoj staram. Ja sam čuvar tužnog nasleđa, arheolog porodičnog blaga patnje, večnog žalovanja u tišini. Ja, žena koja dece nemam, poslednji sam potomak porodice koji čuva uspomenu na ljude kojih više nema.

Ovu izložbu posvećujem svim porodicama koje su doživele surovi gubitak voljenih osoba kroz ratove, ne praveći podelu na rasnu pripadnost, geografski položaj ili veroispovest. Jer svakog čoveka duša boli podjednako  i to se ne da meriti ni odmeravati.

Zahvaljujem se Bosanskom kulturnom centru Kantona Sarajevo na pozivu da svoju izložbu “Jagode i pepeo-tragovima sećanja”, predstavim publici u galeriji prostora nekadašnjeg sefardskog hrama. Nakon završetka II svetskog rata u kome je izgubilo život skoro devedeset posto jevrejskog življa, jevrejska zajednica daruje hram gradu Sarajevu 1948. godine. Jedini uslov bio je da prostor služi isključivo za namene iz oblasti kulture. Hvala vam što poštujete dato obećanje, i što ste me pozvali da budem gost u vašem gradu, tu gde je moj život začet, dok je otac služio vojni rok kao radarista na aerodromu  Rajlovac.

Takođe, ovom prilikom želim da se zahvalim Ministarstvu kulture i sporta – Kanton Sarajevo, za podršku dokumentarnom filmu u nastajanju pod istim naslovom, u ko-produkciji sa Udruženjem za razvoj kulture, nauke i umjetnosti “SCENA”. 

Mojoj sarajevskoj keridici, Amiri, ženi sa imenom koje znači kruna na persijskom, urdu i hebrejskom jeziku, hvala za dušu i razumevanje i što je srcem ušetala na scenu mog stvaralaštva.

Mojoj beogradskoj keridici, Barbari, čiji tekstovi nesebično prate moje izložbe.

Mojim roditeljima, sestri i njenoj deci, za ljubav, podršku i sevdah.

Fazi bien, no miris por ken. (Ladino)

Čini dobro i ne pitaj za koga je. (sefardska poslovica)“.